Vezivna tkiva – fascije – nalaze se svuda u ljudskom telu – od temena glave do vrhova prstiju na rukama i nogama. Možete ih zamisliti kao unutrašnju mrežu tela, kao ovojnice koje obavijaju i povezuju sve
strukture tela – od unutrašnjih organa, mišića, kostiju, pa sve do nerava i krvnih sudova. Od ovih tkiva sastoje se ligamenti, tetive, zglobne kapsule, hrskavice, diskovi između pršljenova…
Osnovna funkcija fascija u našem organizmu je da spoje, pričvrste i stabilizuju mišićno skeletni sistem, da obavijaju i štite različite organe i održavaju prohodnost krvnih sudova.
Šta je to revolucionarno otkriveno o vezivnim tkivima?
U školi smo učili da mišići drže naše kosti i zbog toga možemo da se krećemo i pravimo pokrete. Međutim, u proteklih 20 godina istraživači sa prestižnih svetskih instituta i univerziteta došli su do novih saznanja, otkrivši da zapravo čitavu strukturu našeg tela stabilnom i čvrstom drže vezivna tkiva. U celokupnom procesu učestvuju i mišići, kosti i nervi, ali ne samo oni, kako se to do skoro mislilo. Ti elementi skeletno-mišino-nervnog sistema /vezivna tkiva, mišići, kosti i nervi/ zajedno čine nerazdvojiv sistem koji daje potporu ljudskom telu.
Ova otkrića – u čijem su fokusu vezivna tkiva koja čine osnovnu arhitekturu ljudskog tela – otvorila su jedan potpuno nov pristup u terapiji ljudskog tela.
Ukoliko bismo dublje ušli u svet vezivnih tkiva, videli bismo da ona telu daju oblik, proporcije i zapreminu. To se odnosi na, recimo, dužinu, širinu i dubinu grudnog koša, trbušne duplje, vrata itd. Vezivno tkivo povezuje sve strukture u telu i održava njegovu celovitost. Istovremeno, omogućava bolju pokretljivost svih delova našeg tela. Mišići i vezivno tkivo rade zajedno kao dobro uigran i koordinisan sistem. Kroz povezanu mrežu vezivnih tkiva prenosi se mehanička sila koja nastaje kontrakcijom mišića i pojedinih vezivnih tkiva. Da bi to funkcionisalo ispravno, vezivna tkiva moraju da budu očuvana.
Ukoliko dođe do narušavanja te strukture, ako vezivna tkiva oslabe, mišići gube osnonac jer vezivno tkivo ne može efikasno da usmerava silu kojom se vrše pokreti, već slabost nadomešta pojačanim dejstvom – kontrakcijom. Tako dolazi do raznih problema sa kojima se suočavamo u svakodnevnom životu – od bolova u kičmi, ramenima, pa sve do potpune iskrivljenosti pojedinih delova tela kod pacijenata sa neuro-muskulatornim spazmom ili hipotonijom, kao što je to slučaj kod cerebralne paralize, spine bifide, mišićne distrofije, i dr.
Bez vezivnog tkiva ljudsko telo bi bilo hrpa mesa i kostiju bez oblika i sposobnosti da se drži uspravno. I zbog ovog saznanja, došlo je do potpunog obrta u načinu lečenja oboljenja i stanja koja su nastala deformacijom fascijalnog vezivnog tkiva. Uspeh u lečenju primenom terapija koje deluju na oslobađanje fascija je izuzetno veliki.
Od čega se sastoje vezivna tkiva?
Vezivno tkivo čine vlakna kolagena koja mu daju čvrstinu i vlakna elastina koja mu daju elastičnost. Zahvaljućući njima vezivno tkivo ima ogromnu unutrašnju napregnutost usled koje, bez mnogo razmišljanja i teškoća, nosimo sopstvenu težinu tela i efikasno se suprotstavljamo pritisku koji na telo dolazi spolja.
Fotografija 1 – Vlakna vezivnog tkiva napunjena tečnošću, uveličana 25 puta pod endoskopom.
Fotografija 2. Vlakna vezivnog tkiva povezana sa mišićnim vlaknima, koja unutar tela čine nerazdvojiv sistem. Jedini način da se odvoji je fizičkim putem – presecanjem.
Da biste bolje razumeli ono što želimo da objasnimo koristićemo primer koji je verovatno svima poznat. U našem detinjstvu se u igri često dešavalo da neko dete legne na stomak, dok bi se drugo popeo na njegova leđa. Dete koje je na podu oseća pritisak težine tela deteta koji stoji na njegovim leđima, ali može da ga podnese – unutrašnja tenzija vezivnog tkiva je toliko velika da grudni koš bez problema izdržava ovaj pritisak. Bez obzira na to opterećenje, grudni koš ne „propada“ niti se spljoštio pod spoljašnjim pritiskom.
Da bismo praktično pokazali kako to izgleda, često tokom naših predavanja izaberemo osobu iz publike i svom snagom izvršimo pritisak rukama na prednji i zadnji deo njegovog grudnog koša. Iako je osećaj prilično neprijatan, sve što se zapravo desi je veoma malo lokalno ugibanje grudnog koša. Time želimo da istaknemo da kada je vezivno tkivo zdravo, ono daje unutrašnju potporu telu prilikom obavljanja svakodnevnih motoričkih funkcija i ima ogroman kapacitet da se suprotstavi čak i veoma velikom spoljnom pritisku. Vezivna tkiva imaju i druge važne uloge u ljudskom telu, ali o tome će biti reči u drugim tekstovima.
Izučavanje vezivnih tkiva u medicini
Vezivna tkiva/fascije u ljudskom telu nisu novost. Ona su u medicini poznata više od 100 godina. Zbog čega onda tek sada o njima razgovaramo? Zbog toga što su važne uloge koje ova tkiva imaju u ljudskom organizmu otkrivene i utvrđene u poslednjih 20-30 godina. Zahvaljujući tim saznanjima, došlo je do promene u načinu razmišljanja i metodologiji izučavanja mišićno-skeletnog sistema. Uz to, došlo je i do tehnološkog napretka koji je omogućio korišćenje savremenijih instrumenta koji se koriste u izučavanju fascija.
Nakon početnih istraživanja u 70-tim godinama prošlog veka i objavljivanja članaka u naučnim časopisima, naučnici i entuzijasti su se okupili i osnovali Međunarodnu asocijaciju za izučavanje fascije. Narednih godina skromno su nastavili sa istraživanjem u ovoj oblasti, sve do oktobra 2007. godine, kada ova asocijacija organizuje prvi međunarodni kongres o vezivnim tkivima na Medicinskom fakultetu Univerziteta Hardvard, u Bostonu, SAD. Na skupu se okupilo više od 800 naučnika, lekara i terapeuta različitih usmerenja. Zahvaljujući tom konresu, počinje šira diskusija o važnosti vezivnih tkiva i ona dobijaju zasluženi publicitet. Do sada je održano šest naučnih kongresa koji se održavaju na svake dve, tri godine. Sa porastom broja istraživanja i razmene informacija među naučnicima, ova oblast je u stalnom razvoju.
Danas već postoje dve generacije naučnika i grupe pri univerzitetima koje se bave izučavanjem vezivnih tkiva. Samo neki od istraživača su: Jap Van der Val sa univeziteta u Amsterdamu, Peter Hjuing sa univerziteta u Mastrihtu, Žan Klod Žimberto hirurg iz Francuske, porodica Steko sa univerziteta Padova u Italiji, Robert Šlajp sa univerziteta u Ulmu u Nemačkoj, Mark Driskol iz laboratorije za izučavanje biomehanike mišićno-skeletnog sistema iz Kanade, Leonid Blum kibernetičar i pronalazač i mnogi drugi.
Takođe, izdate su mnoge knjige na ovu temu.
