Pitanja roditelja: Jedni kažu – potrebno je istezanje. Drugi kažu – nemojte. Zašto?

Želeo bih da se pozabavim temom postupka pasivnog istezanja kod dece sa cerebralnom paralizom i drugim neurološkim stanjima koja uključuju povišeni mišićni tonus. Smatram da je ova tema višeslojna i složena i da je zato istezanje treba analizirati iz više perspektiva.

Roditelji najčešće postavljaju ovo pitanje: da li treba da radimo istezanje ili ne?

Verujem da pre nego što objasnimo efekte pasivnog istezanja na spastične mišiće, kako bismo uspeli da postavimo stvari na svoje mesto, treba da usmerimo pažnju na još jedno važno pitanje. Iz našeg bogatog iskustva u oblasti rehabilitacije dece sa ovim stanjima, možemo videti da roditelji postavljaju sebi još jedno pitanje koje ih još više zbunjuje: zašto dobijamo oprečne preporuke od različitih stručnjaka u ovoj oblasti?

Verujem da bi trebalo prvo odgovoriti na ovo pitanje da bismo mogli da se krećemo kroz ovu temu i rešimo konfuziju. Želeo bih da napomenem da danas ne postoje moderne terapije/pristupi rehabilitaciji koji koriste klasično pasivno istezanje kao postupak za postizanje smanjene spastičnosti i ukočenosti mišića. Da bi postigli ove rezultate, radije koriste druge modalitete. Samo klasična fizioterapija i rehabilitacija koriste pasivno istezanje. Moramo pre svega da razumemo odakle dolaze ta oprečna mišljenja i preporuke. Gde je njihov izvor?

Kao postupak, pasivno istezanje je postojalo mnogo pre nego što smo stekli tako opsežno znanje o značaju i ulozi vezivnog tkiva (fascije) u ljudskom telu. Iz svega ovoga možemo zaključiti da se prilikom davanja preporuka, BDA tim oslanja na ta nova otkrića i saznanja.

Kao i drugi moderni pristupi rehabilitaciji, BDA pokušava da istraži i integriše znanje o vezivnom tkivu u praksi.

U klasičnoj rehabilitacionoj paradigmi to jednostavno još nije učinjeno. To nije tema koja je u potpunosti predstavljena u nastavnim programima klasičnih medicinskih srednjih škola, fakulteta i univerziteta. Zbog toga je logično da nemamo generacije medicinskih radnika koji već poseduju znanje o vezivnom tkivu. Naprotiv, dobili su klasično znanje o ljudskoj biomehanici, klasičnoj slici mišićno-koštanog sistema i njegovog rada. U isto vreme dok se ovo dešava u standardnom obrazovnom sistemu, u naučnim krugovima se polako ali sigurno, pojavljuju novi nalazi, novi podaci i novo razumevanje ljudske anatomije i ljudske biomehanike.

Ta dva procesa se odvijaju istovremeno, ali šta je rezultat?

Sa jedne strane, imamo medicinske stručnjake koji izlaze iz medicinskih škola bez opsežnog znanja o vezivnom tkivu i posledice tog neznanja po razumevanje rada ljudskog tela. Sa druge strane, sva nova saznanja o vezivnom tkivu su činjenice! Toliko je novih informacija o vezivnom tkivu, da čak i u klasičnom pristupu rehabilitaciji postaju svesni toga. Nemoguće je to ignorisati. Tokom poslednjih 20 godina urađeno je mnogo istraživanja, objavljene su brojne naučne publikacije, napisane knjige, održani kongresi. Mnoge stvari o fiziologiji, anatomiji i biomehanici ljudskog tela objašnjene su na drugačiji način nego ranije.

Stoga imamo paradoksalnu situaciju da se informacije i pojmovi koji već postoje kao činjenice u stvarnom svetu, ne uče u školama.

Možete da se zapitate – zašto je situacija takva? Ne znam zasigurno, ali pretpostavljam da smo svedoci inertnosti ogromnih sistema, kao što su obrazovni i javni zdravstveni sistem. Oni su obično spori, teško se menjaju jer je svaka promena teška. Promena gura ljude koji su unutar tog sistema van njihove zone komfora. U državnim sistemima obično nema velike motivisanost za uvođenjem promena. Previše opterećeni birokratijom.

Takođe, verujem da je dug put od naučnog istraživanja i naučne zajednice do obrazovanja i škola. Moram da priznam da se i to menja. Polako, ali se menja.

Kada sam 2008. godine počeo da učim o vezivnom tkivu, nije bilo mnogo stručnjaka iz oblasti rehabilitacije koji su govorili o tome. Sada za fasciju možete da čujete od mnogih kolega, ali biće potrebno dosta vremena da klasični sistem obrazovanja i rehabilitacije usvoji te nove činjenice.

Uviđanje da nova saznanja o fasciji/vezivnim tkivima u oblasti rehabilitacije dece sa neurološkim poremećajima nisu nešto što se uči u medicinskim školama i da nisu automatski deo nekog zvaničnog nastavnog plana i programa predstavlja važnu spoznaju.

Ovo nas dovodi do logičnog zaključka: koliko će znanja neki specijalista ili terapeut da stekne o ovoj temi, zavisi samo od njega ili nje! Zavisi od individualne želji i motivacije da se dobije dodatno obrazovanje i posveti vreme i energija dubljem razumevanju ove teme. To je dug proces.

Takođe, hteo bih da budem vrlo jasan: ne zalažem se za stav da sve kolege koje su stekle dublje znanje o radu vezivnog tkiva nikada neće preporučiti upotrebu pasivnog istezanja kao jednu od opcija, ali sam uveren da će im to znanje omogućiti da vide širu sliku i razmisle o alatima za postizanje boljih rezultata na neki drugi način.

Barem neće biti toliko eksplicitni i kruti kada je u pitanju mišljenje da se pasivno istezanje mora primenjivati i tvrdnja da je to jedini način borbe protiv spastičnosti mišića i kontraktura.

Sa moje tačke gledišta, u oblasti rehabilitacije dece sa neurološkim poremećajima, postoje sledeće vrste terapeuta:

  • Oni koji nisu čuli za fasciju/vezivno tkivo, a samim tim ni ne znaju ništa o tome i rade i razmišljaju na način na koji su generacije terapeuta radile i razmišljale pre njih. Oni misle da se rehabilitacijski modalitet jednostavno prenosi sa generacije na generaciju, iskustvom.
  • Takođe, pojedini terapeuti potpuno nerado preispituju svoje stanovište.
  • Postoje oni koji su čuli za sve to i svesni su njegovog postojanja, ali nikada nisu stvarno pokušali da ga razumeju na dubljem nivou ili da razumeju kako ti novi nalazi menjaju našu percepciju o rehabilitaciji dece sa neurološkim poremećajima. Posledica toga ogleda se u njihovom nastavljanju da rade po starom, kako su već navikli.
  • Konačno, postoje terapeuti koji razumeju važnost ovih novih istraživanja i informacija i prihvataju izazov stalnog učenja. Ti ljudi ulažu svoje vreme i energiju da razumeju nove podatke koji su im predstavljeni i pokušaju da ih istraže, isprobaju u praksi i integrišu ih u svoj posao.

U suštini, ono što se događa roditeljima kada dođu po savet kod različitih stručnjaka jeste da oni postaju svedoci sudara dva sveta, dva koncepta znanja i rehabilitacije, kao što sam prethodno objasnio.

Mislim da su to glavni razlozi zašto roditelji dece sa neurološkim poremećajima dobijaju oprečne preporuke od različitih stručnjaka u toj oblasti.

Za kraj, hteo bih da kažem da niko nema monopol nad konačnom i apsolutnom istinom po tim pitanjima. Naša profesionalna dužnost je da se stalno obrazujemo, budemo otvoreni za nova saznanja i informacije, da budemo spremni da ih usvojimo i da se promenimo. Vreme će pokazati da li je sve što znamo samo 50% tačno – možda manje ili čak više. Međutim, verujem da bi takođe bilo neodgovorno zanemariti pojavu promene paradigme u rehabilitaciji dece sa neurološkim poremećajima.

CEREBRALNA PARALIZA

SPASTICITET

HIPOTONIJA

Skip to content