Moj pristup deci sa cerebralnom paralizom

Cerebralna paraliza, moj pristup deci. Često dobijam pitanje o tome kako donosim zaključke o određenim stanjima, kako ih znam, zašto ih kod deteta posmatram na određeni način.

Ono što je meni veoma važno i što mi daje energiju je pitanje koje uvek sebi postavljam: kakav je unutrašnji osećaj deteta koje se suočava sa određenim funkcionalnim problemom? I to pitanje sebi uvek postavljam, cerebralna paraliza i život sa njom. Verujem da svi sebi postavljaju isto pitanje u vezi mnogih stvari. Recimo, kada na televiziji vidite čoveka koji se popeo na vrh Himalaja pitaćete se kakav je osećaj biti na vrhu, ili kada vidite nekog dok surfuje isto ćete se pitati: kakav je osećaj? Ali kada vidite nekog da recimo hoda nećete se pitati kakav je osećaj hodati. Svaki put kada vidite da neko radi nešto što niste lično iskusili, pitaćete se: kakav je osećaj?

Međutim, instiktivna misao većine ljudi kada vide dete koje ima cerebralnu paralizu ili bilo koju drugu vrstu invaliditeta, je: ne mogu ni da zamislim kako se ono oseća. Naravno, većini je žao deteta, ali ne mogu zamisle kakav je osećaj, jer ne mogu da iskuse tako nešto. S druge strane, kada vide nekog na dasci za surfovanje, mogu da zamislite kakav bi bio osećaj biti na toj dasci, ali kako je detetu sa cerebralnom paralizom, ne.

Na primer, ja lično mogu da zamislim kako je na Mesecu. Možda je ta moja zamisao pogrešna, ali mi ipak ne pretstavlja problem da zamislim. Međutm, zamisliti kakav osećaj izaziva recimo spasticitet, je veoma teško. Ili tremor, primitivni refleksi ili izvijanje tela u obliku luka. Kako dete doživljva sve navedno je ono što je teško zamisliti i razumeti.

Cerebralna paraliza – vaša očekivanja

Kada dođu na predavanje roditelji često očekuju da ću da pričam zašto se sve ovo dešava, zatim o povezanosti mozga i tela, strukturi, koji se procesi dešavaju u telu. Naravno da pričam i o tome, ali se iznenade kada pokušam da ih nateram da razumeju i da pokušaju da zamisle kako se dete oseća. Neko bi možda pomislio da je to nemoguće. Ja nemam cerebralnu paralizu i kako onda mogu uopšte da zamislim kako je detetu koje je ima? Ali opet nikada nisam bio i na Mesecu, a mogu da zamislim kako je tamo, pa zašto onda ne bih mogao da zamslim i razumem kako je detetu koje ima cerebralnu paralizu? Dakle, moguće je i tokom predavanja na mnogo načina, pokazujući odeđene stvari na samim roditeljima trudim se da im omogućim da zamisle i razumeju kako se njihovo dete oseća.

Cerebralna paraliza – zašto mi je stalo?

Razlog zašto je to meni veoma važno je što cerebralna-paralizasam nekada dok sam radio sa decom pokušavao da razumem zašto, ali ne i kako se osećaju, kakav je osećaj doživeti tako nešto. I onda sam, uzimajući u obzir samo moje razumevanje, kao i šta po mišljenju različitih terapija treba raditi, radio na spasticitetu, na primitivnim refleksima, ali i dalje nisam mogao da razumem kakav je osećaj, kako se dete oseća. To nisam mogao da zamislim i to mi je veoma smetalo. Smetalo mi i izazivalo negativna osećanja kada vidim spasticitet, izvijanje tela u obliku luka kod deteta ili neki drugi neurološki odgovor. Problem je što ti neurološki odgovori nisu odvojeni od deteta, oni su zapravo deo deteta i kada sam dostigao nivo da mogu da zamislim šta dete zapravo doživljava, tada sam i mogao da sve te neurološke odgovore razumem i prihvatim i da razmislim šta mogu da uradim da pomognem detetu.

Spasticitet, primitivni refleksi su prestali da budu moji neprijatelji i postali su samo deo stanja deteta. Zahvaljujući tome moj rad je postao mnogo bolji i drago mi je što deleći svoja iskustva mogu da pomognem roditeljima da zamisle ova stanja i volim da vidim njihova lica kada konačno shvate stanje svog deteta i prihvate ga. Naravno da to nije zato što ne želim da promenim stanje deteta, naprotiv želim i želim da mu bude bolje, ali trenutak kada roditelji konačno shvate stanje svog deteta na jednom drugom nivou, za mene je mnogo važan.

CEREBRALNA PARALIZA

SPASTICITET

HIPOTONIJA

Skip to content